ОПШТИНА
ЗВЕЗДАРА

У служби грађана

Ново гробље


 
Ново гробље, у Рузвелтовој улици, споменички је комплекс од изузетног културног и историјског значаја за Београд и Србију, због чега је законом заштићено као културно добро од великог значаја.
 
Настало је као треће гробље у Београду за сахране по хришћанским обичајима, у другој половини 19. века. Наиме, почетком 19. века Старо београдско гробље налазило се у Савамали, одакле је, по наредби кнеза Милоша Обреновића премештено 1826. на Ташмајдан на коме је Црква Светог Марка изграђена 1835. Београдски митрополит Михаило се 1871. обратио Министарству унутрашњих дела Србије са предлогом да, због ширења града и недостатка простора на гробљу на Ташмајдану, дотадашње гробље буде премештено. Министарство је ово питање пренело у надлежност Београдске општине, а тек је у наредних 15 година одређено и уређено земљиште за ново гробље, а завршени су и још неки технички послови. За Ново гробље одабрано је земљиште Владановац, изнад Булбулдерског потока, које је некад припадало Владану Ђорђевићу, хирургу и политичару и оснивачу Српског лекарског друштва. Гробље је отворено 16. августа 1886.
 
Неколико година после почетка сахрањивања, подигнута је 1893. гробљанска црква Св. Николе, по пројекту једног од првих школованих српских архитеката Светозара Ивачковића. Иконостас у цркви израдио је исте године академски сликар Стеван Тодоровић, један од највећих уметника српског романтизма. Црквене сводове осликао је мајстор Доменико, по картонима сликара Петра Раносовића.
 

 
Први меморијални споменик на Новом гробљу јесте Српска костурница изграђена 1907. и налази се у близини цркве Св. Николе. У њу су са Старог ташмајданског гробља код цркве Св. Марка пренети посмртни остаци ратника из српско-турских ратова 1876-1878. и српско-бугарског рата 1885. Посебну знаменитост Новог гробља чине војничка гробља где су сахрањени погинули у балканским, Првом и Другом светском рату. Овде почивају припадници српске и савезничких армија, али и ратних противника Србије, па се као посебне целине издвајају француско, руско, италијанско, аустроугарско, бугарско, немачко и енглеско војничко гробље. Такође, овде су сахрањени Београђани погинули у бомбардовањима 6. априла 1941. и на Ускрс 1944. У централном делу гробља налази се и Алеја великана где су сахрањени заслужни грађани, државници, научници, уметници и др. У алеји великана је сахрањен и бивши премијер Србије др Зоран Ђинђић који је погинуо у атентату 12. марта 2003. Бројни надгробни споменици сведоче о различитим периодима новије српске историје, почев од ослобађања од Турака до данашњих дана.
 
Отварањем Новог гробља, остаци многих заслужних грађана пренети су са Ташмајданског гробља на њега (нпр. војводе Илије Чарапића, Узун Мирка Апостоловића, Ђуре Даничића, Симе Милутиновића-Сарајлије, Илије Милосављевића – Коларца, Ђуре Јакшића, итд.), иако је Ташмајданско гробље служило за сахрањивање све до 1901. (угашено је 1927).
 
Када би се само летимично погледао списак сахрањених на Новом гробљу, видело би се да су то људи који су обележили своју епоху, али и који су иза себе оставили неизбрисив траг у српској, и не само српској, историји и култури. Само нека од имена људи који су овде сахрањени говоре у прилог томе: Димитрије Богдановић, Недељко Гвозденовић, Оскар Давичо, Александар Дероко, Петар Добровић, Тихомир Ђорђевић, Јован Ердељановић, Јован Илкић, Драгутин Инкиостри, Милица Јаковљевић-Мир Јам, Стеван Јаковљевић, Ђура Јакшић, Владимир Карић, Данило Киш, Петар Лубарда, Симо Матавуљ, Милутин Миланковић, Пеђа Милосављевић, Бранко Миљковић, Стеван Сојановић Мокрањац, браћа Настасијевић (Момчило, Живорад, Славомир и Светомир), Георгије Острогорски, Сима Пандуровић, Никола Пашић, Надежда Петровић, Васко Попа, Јаша Продановић, Радомир Путник, Милан Ракић, Зоран Радмиловић, Павле Савић, Јован Скерлић, Слободан Селенић, Стеван Сремац, Бора Станковић, Сретен Стојановић, Бојан Ступица, Бранко Ћопић, Јован Цвијић, Милош Црњански, Веселин Чајкановић, Јанко Шафарик, Леонид Шејка, и многи други.
 
На Новом гробљу се налази велики број значајних остварења архитеката и скулптора међу којима треба споменути Ђорђа Јовановића (33 скулптуре на Новом гробљу), Симеона Роксандића (4), Драгомира Арамбашића (4), Тому Росандића (4), Ристу Стијовића (8), Сретена Стојановића (21), Ивана Мештровића (4), Петра Палавичинија (12), Петра Убавкића (2), итд. На Новом гробљу је до 1999. године било укупно 1598 скулпторских радова и 16 мозаика. Треба напоменути да на гробљу постоји 39 породичних или заједничких капела. Скулпторски радови већином су сведени на бисту или плакету, у бронзи или камену, а неретко су заступљени и рељефи симболичне садржине, фигуре у природној величини, као и радови апстрактних форми.
 
Поред Алеје великана, у којој је изградња гробница завршена 1927. и у које су пренети посмртни остаци српских великана из 19. века, раније сахрањених на Старом ташмајданском гробљу, међу посебним уметничким целинама издваја се Споменик и Костурница бранилаца Београда 1914-1918. са бронзаном статуом српског војника-победника (рад Живојина Лукића) и срушеним симболима побеђеног непријатеља. Споменик је 1929. пројектовао руски вајар Роман Верховској, а подигнут је 1931. на простору где се раније налазило Српско војничко гробље. У костурници су сахрањени земни остаци 3529 идентификованих и 1074 неидентификованих ратника.
 
Изграђен је и један број спомен обележја намењен познатим људима, као нпр. војводи Радомиру Путнику, Стојану Новаковићу, Андри Николићу, итд., који имају знатну уметничку вредност. Године 1977. у 100-тој парцели преуређен је и свечано откривен Споменик ратницима са Сремског фронта 1945. Пројекат његовог уређења урадио је архитекта Бранислав Несторовић. Последњи изграђен меморијални споменик на Новом гробљу је Спомен-обележје припадницима Југословенске војске погинулим и умрлим у логорима Немачке и Италије. Аутор пројекта је архитекта Богдан Игњатовић, а споменик је свечано откривен 1990.
 
На Руском гробљу налази се рад чији је аутор Валериј Владимирович Стошевски. Ради се о лепо обликованој Иверској капели, која је изграђена 1931. У крипти капеле сахрањени су посмртни остаци истакнутих руских црквених великодостојника. Око Иверске капеле формирало се руско гробље на коме су сахрањени руски емигранти који су у Београду живели после Октобарске револуције 1917. Споменик палим руским ратницима у Првом светском рату, тј. костурница, подигнут је 1935. Аутор ове, као и српске костурнице, био је Верховској. У Костурницу су 1935. пренети посмртни остаци руских официра изгинулих за време Првог светског рата у одбрани Београда, на Солунском фронту, на Кајмакчалану, итд.