ОПШТИНА
ЗВЕЗДАРА

У служби грађана

Почетна » О звездари » Реч председника

Реч председника

Драги Звездарци,

 

 

 

„Зашто је Звездара најпосебнија општина у Београду?“

 

Краљ Петар Први Карађорђевић желео је да на великом Врачару сазида нови краљевски двор, али су га генерали одговорили, јер би га то ставило у домет аустроугарских топовњача које су пловиле Дунавом.

 

Да га нису одговорили, да је био тврдоглав – данас не бисмо имали Звездару, насталу на висини од 248,6 метара, највишој тачки у Звезданом рају – процењеном као идеалним местом за изградњу Астрономске опсерваторије.

 

Прича почиње далеке 1932. године, када је на иницијативу Милана Недељковића, професора Универзитета у Београду – чешки архитекта Јан Дубови идеју претворио у лепо здање.

 

У то време била је део Петог рејона, године 1953. подељеног на општине Стари Ђерам и Звездара, којој су неколико година касније припојена насеља Миријево и Мали Мокри Луг.

 

Кажу да је „највеличанственији поглед са Звездаре“

 

Горостасно се испружила цела варош од Калемегдана до Дедиња, од Палилуле до Вождовца. Авала се чини као да ће потрчати ка Сави у тој стегнутој линији. Куполе на Парламенту као да су некуда и саме пошле. Земун се живо приближио.

 

Град се као див смешта на лежишту, просеци улица вијугају као да су покретне степенице. Сав је динамичан.

 

Београд са Звездаре привлачи и мами да се пође ка њему…

 

Звездара је била позната као крај богат водама. Поред тога што се из њених потока снабдевао Градски водовод, имала је доста бунара и јавних чесама, од којих су најпознатије Пашина и Трећепозивачка.

 

Пашина чесма у улици Живка Давидовића датира из времена Карађорђеве Србије, а предање каже да се Сулејман-паша по ослобођењу Београда од Турака, повлачио са својом свитом и харемом, кад их је ноћ затекла код чесме. Устаници су дознали за то, заробили пашу и пратиоце, а жене из харема, које су редом биле Српкиње – ослободили. Да би се „спрала прљавштина“, чесма је названа по озлоглашеном паши који је покушао да украде српске лепотице.

 

Трећепозивачка чесма подигнута је у непосредној близини КБЦ “Звездара“ у спомен војницима палим у Првом светском рату.

 

Међу звездарским староседеоцима, пре Другог светског рата, живели су, веровали или не – Монголи.

 

Поједини суграђани који живе у Козарчевој улици, нису ни свесни чињенице да се баш ту налазио Будистички храм, односно Монголска Пагода која је сравњена са земљом 1944. године.

 

Саградили су је Калмици, из околине Каспијског језера, који су после пропасти Царске Русије – овде избегли из те источне земље. Косооки, тамнопути и веома интелигентни народ био је настањен између Дескашеве и улице Мите Ружића код данашњег Спортског центра Олимп.

 

Предање казује да су жене тих староседелаца, биле веома лепе, али су са својим племеном после рата напустили Звездару – бежећи од Црвене армије. Ипак, Калмици су за собом оставили траг – стада њихових расних коња по читав дан су пасла на простору Коњарника.

 

Милан Мића Стаменковић, аутор књиге „Београдска периферија код Цветкове пијаце“ – описујући Булевар Краља Александра, некадашњи Смедеревски пут – записао је да је Булевар некада једним делом био поплочан каменим коцкама, од старог Ђерма до чувене Цветкове кафане, да су дуж улице били високи јабланови и дубоки шанац преко кога су били постављени дрвени мостићи.

 

Трамвајска линија ка центру града којом је саобраћао трамвај шестица, била је велика предност Звездаре. У почетку је била изграђена само једна трака коловоза, па су се трамваји из супротног правца сачекивали код кафане Лион, одакле су у правцу центра града кретала два коловоза.

 

Кад већ говоримо о Лиону, ред је да се помене и Липов Лад, ресторан који је захваљујући чувеној реченици Драгана Николића у филму „Ко то тамо пева“, када Неди Арнерић каже: „Закаснићу на аудицију за певаче у Липовом Ладу. То је најбољи ресторан у Београду“. – заправо купио вечност.

 

Липов Лад није само назив кафане, већ и једне од 17 месних заједница, а неки тумаче необичну кафанизацију назива месних заједница на релативно малом простору, заправо духом становника и генетски урођеним вредностима.

 

Истовремено, ти називи су у веселој комбинацији са називом саме општине, будући да људи имају обичај да виде звезде кад изађу из кафане, чак и ако је по бела дана.

 

Полако се ближимо одговору… Зашто је ово најпосебнији део Београда…. Не само што постоји кафанизација имена месних заједница, већ и славујизација! Између Новог гробља и улице Димитрија Туцовића, налази се Славујев венац, а на њега се наставља Булбулдер. Назив ове месне заједнице потиче од турске речи „Булбул“ што значи славуј и „дере“ што значи долина, тако да је Булбулдер у ствари Славујева долина.

 

Један од најлепших делова на нашој Звездари јесте Звездарска шума. Истини за вољу, са пошумљавањем се почело 1933. године, у склопу завршетка радова на Звездарници, а највећи број стабала посађен је након Другог светског рата. Премда, у срцима Звездараца, стиче се утисак да је њен потенцијал, не само због лепоте, већ и због близине центру града – недовољно искоришћен.

 

На раскрсници Булевара Краља Александра и Рузвелтове, поводом 150 година од рођења Вука Стефановића Караџића, крајем 1937. постављен је чувени споменик посвећен реформатору српског језика.

 

Забележено је да је Ђорђе Јовановић, аутор бронзане фигуре, тада био веома љут. Уместо парка, поред Вуковог споменика, у то време налазио се фудбалски терен, а 1928. године саграђен сада најстарији студентски дом „Краљ Александар Први“ назван по ктитору из породице Карађорђевић.

 

Ако којим случајем нисте знали – у садашњем општинском здању некада се налазила Шеста мушка реална гимназија, док је легат Николе Спасића, 1935. године Градска болница намењена за лечење сиромашних грађана – данас Клиничко-болнички центар, међу највећима у Београду и Србији.

 

Шта се када је о Звездари реч није променило: и даље се налазимо у североисточном делу Београда, на 3064 хектара, од чега је 726 ужи градски део. Сада нас има више од 160 хиљада, настањених у 17 месних заједница. Деца нам похађају неки од 24 вртића, а они мало старији за што бољи успех се труде у некој од 14 основних и 9 средњих школа. Ако желе да надограде своје знање могу то учинити у један од неколико факултета, а књиге могу пронаћи у 7 библиотека. Кад све то успешно заврше, неки ће у једно од 3 позоришта, а неки…да се нашалимо, можда у Липов Лад, Лион.

 

Симбол Звездаре су седам звезда Малог медведа. На грбу општине их копљима придржавају два златна грифола. Рушка Јакић каже да су људи са Звездаре најближи звездама, али прија и оно да смо „Општина где снови постају стварност“.

 

Једна смо од ретких општина која годинама уназад бележи позитиван природни прираштај. Поносни смо на свако ново дечије игралиште…Поносни на сваки новогодишњи пакетић подељен малишанима. Поносни на традицију даривања најуспешнијих ученика Звездарских школа. Поносни смо јер смо свесни да је то будућност. Поносни на прошлост јер ко има овакву прошлост као Звездара – не треба да брине за сјајем звезда обасјану будућност.

 

И зато на крају хвала од срца свима вама јер сваког дана заједно исписујемо још једну страницу историје.