Историја
Мокри луг
Мокри луг (Велики и Мали) према времену настанка спадају у новија села у околини Београда. Настали су у првим деценијама 19. века када је Карађорђе овде населио становништво новоослобођених крајева да би тамо очистио линију својих ратних операција и да би овде настанио пусту земљу осталу од Турака. То новопристигло становништво углавном је било из места око Ниша и из лесковачке нахије. Владимир Карић наводи да су становници Сврљига, поред осталих населили и села Велики и Мали Мокри луг у исто време када и Палилулу (по М. Ђ. Милићевићу они нису одмах дошли овде, већ су прво били насељени у Топчидеру, а тек их је кнез Милош одатле раселио).
После слома Првог српског устанка, 1813. године, народ је побегао пред Турцима зулумћарима и у околини Београда извесно време није било никаквог насеља. То је направило прекид у животу тадашњих околних београдских села, али тај прекид није дуго трајао јер су се становници убрзо вратили на напуштене територије. У прилог томе треба навести да је на једној руској карти Балканског полуострва, која је највероватније настала у време после Првог устанка, међу селима у околини Београда означен и Мокри луг.
После Другог српског устанка Београдски паша је у Малом Мокром лугу имао ливаде, а становници Палилуле који су везиру плаћали данак су у Малом Мокром лугу кулучили. За време кнеза Милоша сељаци из Малог Мокрог луга поседовали су винограде на Врачару.
О пореклу овог становништва Великог и Малог Мокрог луга (досељеници из југоисточних крајева) сведочио је и њихов говор који је био очуван у приличној мери и крајем 19. и почетком 20. века, а који је био близак говору становника оних крајева из којих су њихови преци дошли. Тако су још и тада, нарочито у говору старијих људи, могли да се чују неправилни облици као нпр. овија, служија, те ги, ће идемо, узну (уместо узму) и сл. Акценат је био кратак, а говор брз.
Крајем 19. и почетком 20. века, тадашња села Велики и Мали Мокри луг спадала су у села збијеног типа средње величине, која су се делила на мале или крајеве. Куће у малама биле су на растојању 5-60 корака, а местимично и већем. Куће су биле дуж сеоских путева и сокака, који су на путеве излазили, и тако поређане образовале су улице. Постојале су мање групе кућа које су у средини биле збијеније, а по окрајцима су биле даље једна од друге. Растојање између ових група кућа износило је 100-200 метара. Куће у средини села биле су збијеније, а ка периферији удаљеније једне од других. Земљиште око села било је голо и обрађено.
У овом периоду старије куће у селима биле су углавном моравског типа, али је овај тип куће већ почео да нестаје. Све су биле увучене у двор који је био ограђен плотом, прошћем или тарабом. Биле су саграђене од плота, од набоја или од ћерпича, а покривене ћерамидом и имале су ниске, готово пљоснате кровове. Димњаци на кућама били су оплетени прућем и при дну шири, при чему су били или без крова или са мањом настрешницом од ћерамиде. Неки димњаци били су од дасака. Куће су биле четвороугаоног облика, а од просторија су обично имале собу и кујну, мада је понегде постојала и једна собица. Скоро свака кућа имала је трем или ајат. Обично су имале двоја врата, а прозори су били као стари пенџери, са капцима или су имали стакла. Највише је било по два прозора са сваке стране. У кућама је био земљани под. Иако су тадашња српска села поред кућа имала и различите помоћне зграде (нпр. вајат – за становање задругара или за смештај одела и сл., качару – за смештај каца, сушницу – за сушење шљива и сл.), у Малом и Великом Мокром лугу за ове зграде многи житељи села нису ни знали. Око кућа Мокролужана биле су мале окућнице или их није ни било, а уопштено се може рећи да је помоћних зграда око кућа било много мање него у другим крајевима. Квалитет породичног живота је овде, генерално, што се тиче стамбених објеката и удобности у њима, био на нижем нивоу у односу на досељенике из јужних, југозападних и западних српских крајева. Иначе, становници села у околини Београда, доселивши се у њих, градили су онакве куће какве су биле у крајевима из којих су се доселили.
Становници Великог и Малог Мокрог луга су, као и у другим областима живота, и у својој ношњи задржали одређене посебности у односу на становништво других села у околини Београда. Тако је, почетком 20. века, могло да се примети да мушкарци носе дуже чарапе, а жене су на главама носиле ручник. Поред тога, оне су носиле сукне и повезивале се шамијом. Почетком 20. века скоро да ниједан Мокролужанин није пушио дуван, и када би видели младог човека да пуши, подсмевали су му се.
Мали Мокри Луг
Почетком 20. века ово је било село у изворишту Мокролушког потока. Горња мала села је била око Екмеклука и Лишкове механе, а Доња је била ниже и била је мања од Горње. У селу се пила бунарска вода и скоро свака кућа је имала бунар. У средини села постојала је јака чесма, а у атару села било је више извора и две јаке чесме: Екмеклук и Пашина чесма која је тако названа јер се веровало да је ту у ранијем времену погинуо неки паша.
У том периоду село је било подељено у Горњу и Доњу Малу, при чему су куће у Доњој Мали биле збијеније него у Горњој. У малама су могле да се уоче групе кућа које које су једна од друге биле удаљене и 100-200 метара. Неке групе су биле збијеније, а неке растуреније, па је и растојање између кућа у тим групама било различито. У селу је тада било 130 кућа у којима се живело задружним начином живота. Највећа је била задруга Стошића која је бројала 23 задругара. Тадашња села Мали Мокри луг и Велики Мокри луг најпре су се звала Мокри Лугови, а куће су им биле у селишту. Ту је било лугова од којих и потичу називи села. За време Карађорђевих војевања са Турцима становници су се населили на данашњим местима и од тада се једно село прозвало Велики, а друго Мали Мокри луг.
Почетком 20. века још увек се познавао траг старог Цариградског друма који је обилазио с друге стране Екмеклука и излазио више Ашикове механе. Предео којим је друм ишао, у старија времена, био је скоро потпуно пуст. Село Мали Мокри луг настало је за време Првог српског устанка, а дотле је постојало као Мокри луг на месту где је касније било селиште. Најстарији досељеници у селу били су Стошићи, Држаљинци и Бакаловићи (из Житорађе), Коцићи и Јоргачевићи (из Прокупља) и Момировићи.
Велики Мокри Луг
Почетком 20. века ово је било село по странама долине Мокролушког потока. По причама неких староседелаца са почетка 20. века раније се звало Ново Село. Почетком 20. века близу села с обе стране Мокролушког потока постојала су селишта, где су у почетку постојала првобитна села Велики и Мали Мокри луг. На том селишту су се налазили трагови насеља као и чункови од старог београдског водовода. По причању староседелаца, село које је ту постојало до 1813. год. било је врло велико и имало је око 300 кућа. По једној верзији приче становници су се одатле за време Карађорђа преместили на место каснијих села, а по другој верзији до тога је дошло тек после бежаније пред Турцима после неуспелог устанка (неки су тада прешли у оближња села Вишњицу, Бањицу и др.). Иначе, пре насељавања ових села читава територија на којој су Велики и Мали Мокри луг била је под шумом. И Велики и Мали Мокри луг су села новијег постанка. У Великом Мокром лугу најстарије су следеће породице: Љубисављевићи (из Топонице), Ћеваловићи, Маринковићи и Грковићи (из Прокупља из села Житорађе), а нешто касније су се населили Савчићи (из нишког округа), Богдановићи (од Битоља) и др.
Миријево
Миријево спада у старија села у околини Београда. Постоје подаци да је то прво било немачко село. У периоду 1718-1739. године, ако је постојало било је искључиво насељено Немцима. После Другог српског устанка, Турци земљорадници имали су неке своје парцеле и у Миријеву.
Почетком 20. века за Миријево је могло да се каже да је село у залеђу Миријевског потока, смештено на благим странама његове долине. Горња мала смештена је на левој, а Горња на десној страни потока.
У селу се тада пила бунарска вода, а скоро свака кућа је имала бунар у дворишту. Иако су бунари били плитки, вода им је била добра. У то време су постојала и две чесме, које никада нису пресушивале. Са њих су становници узимали воду за пиће и на њима су прали рубље. Око села је било извора који су били удељени од четврт до пола сата хода. Ти извори су се звали: Водице, Троглав, Чубура и др. Извор Водице мештани су сматрали лековитим и на њега су долазили и становници из околине. Село Миријево било је заклоњено, па је у њему било топлије него у околним селима. Око села је била земља за обрађивање. Њиве су биле родне и на њима је најбоље успевала пшеница, али и кукуруз. Становници села нису имали шуме и у томе је била потпуна оскудица у селу. Због тога су дрва за огрев набављали куповином у Врчину и у околним селима. Црква је имала мало своје шуме на месту Заградама.
Село је било више збијеног типа подељено у две мале, Горњу и Доњу, које је раздвајао Миријевски поток. Куће су биле тако поређане да су оформљавале две главне улице, које су се, скоро под правим углом, секле у средини села. Највеће растојања између кућа било је око 100 метара, а у селу је било 140 кућа.
Што се тиче имена овог села, постоји предање да је оно настало по неком миру који је био закључен у доба када су Србијом владали Турци. У атару села су постојале два селишта. Једно је почетком 20. века било више села на месту где је касније било сеоско гробље и на њему нису остали никакви трагови старог насеља. Друго је било даље од села на месту под именом Смрдан, где су остали трагови старог села, а за које су сељаци говорили да је мађарско. Ту је постојала и развалина цркве, а више села, са западне стране преко брда Лешје, водио је стари Цариградски друм.
По свему судећи, изгледа да ово село није било старије од 18. века, јер је познато да је било насељено Немцима. Најстарији досељеници у ово село били су Јокићи, Василијевићи и Ристићи. Не зна се одакле су дошли, али се зна да су у селу били још од Карађорђевих времена. Од осталих стариначких породица ту су Ђурђићи, Марковићи (из Старе Србије), Радосављевићи (са Косова), Чолићи (из Боке), Аксентијевићи (из Вршца), Димићи (од Битоља). Црква и село славили су Светог Илију.
На периферији некадашњег села Миријева, у долини Миријевског потока, постоји ромска енклава, Орловско насеље. Крајем деведесетих година 20. века то је било једно од 28 ромских насеља на територији Београда. Насеље је настало у првој половини 19. века и временом је напредовало све до Немачке окупације 1941. год. када је дошло до покоља свих мушкараца као знак одмазде за убијене Немачке војнике (100 за једнога). Од тада је уследила стагнација развоја насеља које је крајем деведесетих година 20. века имало око 750 житеља (165 породица), који су живели у јако лошим условима. Као занимљивост се може навести да у насељу постоји споменик Богиње Бибије Заре.
Остали крајеви
БУЛБУЛДЕР (СЛАВУЈЕВАЦ)
Како је написао Милан Ђ. Милићевић, Булбулдером се зове онај поток који тече озго од Лауданова шанца доле ка Дунаву, пролазећи источно од Тркалишта. Преко долине тога потока преведен је насип на Ново гробље. “Булбул” је славуј, а “дере” је долина или поток. Дакле, било би: Славујев до, Славујев поток или Славујевац. За аустријске окупације (1718-1739) Булбулдер је био Београђанима то што је данас Топчидер. Један старији Београђанин је рекао да је ту било “с мора смокава и од Мостара грожђа”.
ЦВЕТКО
У току 30-тих и 40-тих година 20. века данашњи предео око Цветкове пијаце је за ондашњег Београђанина био тадашњи крај света. Тада је то била периферија Београда која се називала “код Цветка”, “код Цветкове механе” или “код Цветкове кафане”, по кафани газда Цветка Јовановића у чијем је власништву била и цела околина кафане. Цветкова кафана се налазила на месту где се данас налази кафана “Смедерево”, а држао је Панта Шурбановић. Ова кафана са лепом баштом са липама и багремовима је радила до дубоко у ноћ. На средини баште, између столова, налазио се водоскок који је доприносио да тадашњи гости, из виших друштвених слојева, радо овде долазе. У кафани су тада музицирали и певали познати уметници и извођачи народних песама.
КОД КАМЕНОВИЋА
Раскрсница улица краља Александра и Гробљанске (данас Булевара краља Александра и Рузвелтове) и цео крај око данашњег Вуковог споменика се називао Каменовић по кафани “Каменовић” која се налазила у Александровој улици између улица Молерове и Стишке (данас Голсвордијеве). Ово име потиче из периода пре постављања споменика Вуку Караџићу. Око ове кафане је било доста занатских и трговачких радњи, а у крају су се истицале Књижара “Чутурило” која се налазила преко пута Техничког факултета, бакалско-колонијална радња “Жикић” и кафана “Домовина”. На углу улица Краљице Марије и Гробљанске налазила се такси станица поред које је била кафана “Жагубица”. Раскрсница код Каменовића је тридесетих и четрдесетих година 20. века била врло прометна, али није било много аутомобила, већ су се овуда кретали многобројни бициклисти и запрежна кола и тек по неки камион и такси.
КОЊАРНИК
У пределу испод данашњег Цветка, на Коњарнику, могла су се видети стада коња Калмита који су их гајили. Ти “радни” коњи су били пуштени да слободно пасу по ливадама данашњег Коњарника. Због тога, читав овај простор који једним делом припада Звездари, а другим Вождовцу, и данас носи назив Коњарник по тим коњима и ливадама на којима су се могли видети.