Споменици
Осим Новог гробља, на подручју Општине Звездара налазе се бројни споменици и спомен обележја који подсећају на значајне догађаје и личности из српске историје.
Споменик Вуку Караџићу
Налази се на раскрсници Булевара краља Алескандра и Рузвелтове улице. Крајем 19. и почетком 20. века до овде је дошла периферија Београда. Идеју за подизање овог споменика дала је Српска књижевна задруга 1920. Више година након тога је прикупљан новац, преко прилога, за подизање споменика и тек је 1932. у Прагу изливена бронзана фигура, која је следеће године пренета у Београд. Аутор скулптуре био је Ђорђе Јовановић. Споменик висине 7,25 метара је откривен 7. новембра 1937. године, поводом 150-годишњице рођења Вука Караџића. Аутор није био задовољан што је споменик постављен на тадашњој периферији града, већ је сматрао да би му место било на неком прометнијем тргу, као у осталим европским градовима. По овом споменику названа је подземна железничка станица „Вуков споменик“, а цео крај града се назива „код Вука“.
ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Лингвист, етнограф, историчар и реформатор српског језика, рођен је 1787. у Тршићу код Лознице, а умро 1864. у Бечу. Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809-10. тешко је оболео, лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813. одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар, подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје „Рјечник (са граматиком)“ у којем је објављена и реформа српског језика. Радио на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах „Даница“ и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија. Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене „Песме“ Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.
Споменик Александру I Обреновићу
Налази се на тргу испред зграде Општине Звездара, на простору између Општине и Студентског дома „Краљ Александар I“. Споменик је подигнут крајем 2004. на иницијативу Општине Звездара, са идејом да се у Булевару краља Александра нађе и његов споменик.
КРАЉ АЛЕКСАНДАР I ОБРЕНОВИЋ
Последњи владар из династије Обреновића рођен је 1876. као први син кнеза Милана и кнегиње Наталије. На српском престолу налазио се 1889. до 1903. када је заједно са супругом Драгом Машин убијен у Старом двору (тј. у Конаку који је касније срушен, а који се налазио између места где су сада зграда Скупштине града Београда и Председништво Србије) од стране официра окупљених у тајну организацију „Црна рука“.
Споменик Ћирилу и Методију
Рад истакнутог македонског вајара Томета Серафимовског налази се у парку код Вуковог споменика. Заједнички дар уметника и Српске академије наука и уметности Београду урађен је у бронзи и са постаментом је висок пет метара, а представља претече словенске писмености, солунску браћу Ћирила и Методија. Споменик је настао иницијативом Српске академије наука и уметности, чији је Серафимовски члан, а Скупштина града Београда је обезбедила средства за израду постамента. Споменик је свечано откривен у јуну 2006.
ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ
Браћа Ћирило (пре замонашења Константин, рођен 826. или 827-869), млађи брат и Методије, старији брат (умро 885), родом су из Солуна. Били су учени људи који су заузимали важне положаје. Ћирило је био учитељ филозофије и библиотекар у цркви Свете Софије у Цариграду, а Методије високи државни чиновник. По жељи византијског цара Михајла Трећег, а на молбу моравског кнеза Растислава, њих двојица су добили задатак да, као монаси – мисионари, иду у Моравску и тамо проповедају хришћанско учење међу незнабожачким Словенима. Мисија је имала своју политичку позадину и требала је да осигура византијски утицај у том делу Европе. Ћирило и Методије су пре пута на старословенски превели потребне свештене књиге и на тај начин створили први словенски књижевни језик. Због потреба мисије Ћирило је саставио нову азбуку (глагољицу). Њихов мисионарски рад међу моравским Словенима изазвао је немачко свештенство да се на њих жали Риму, што је довело до њиховог одласка у Рим да би се оправдали. Тамо Ћирило умире и бива сахрањен у Цркви св. Климента. Папа је одобрио даљи рад Методију и поставио га је за архиепископа панонског и моравског. При повратку, немачки свештеници су затворили Методија и он се једва спасао, да би, убрзо затим, био принуђен на поново иде у Рим како би се бранио од нових оптужби. По повратку из Рима, Методије је умро. После његове смрти ученици Ћирила и Методија прогнани су из Моравске и већина њих је дошла на Балкан у средине у којима су наставили рад својих учитеља.
Споменик ученицима VI београдске гимназије
Споменик се налази у парку код VI београдске гимназије у улици Милана Ракића. На споменику пише: „VI београдска гимназија својим ученицима палим у НОБ-у”.
Споменик Пушкину
Спомен обележје једном од најбољих руских песника и оцу модерне руске књижевности, Александру Сергејевичу Пушкину налази се у парку „Ћирила и Методија”. Споменик од бронзе, рад руског вајара Николаја Кузњецова Мурмоског, тежак 300 килограма и висок два метра, поклон је Руске Федерације српском народу.
АЛЕКСАНДАР СЕРГЕЈЕВИЧ ПУШКИН (1799-1837)А.С. Пушкин потиче из најстарије,али осиромашене ,племићко-спахијске породице Русије. Захваљујући богатој очевој библиотеци стекао је солидно образовање. Од страних васпитача је научио француски језик који је лако говорио као и руски , а рано је научио изворни руски народни језик, који ће увести касније, као песник, у руску књизевност. Симпатисао је социјалне покрете, био је на страни декабриста, писао политичке епиграме на рачун цара Александра. Прогнан је на југ Русије, на Кавказ и у Бесарабију где је провео четири године.Те године је посветио писању поема „Цигани” и „Кавкаски заробљеник” и почео писати роман у стиху „Евгеније Оњегин”. Цар Николај I је покушао да доведе Пушкина на двор постављањем за цензора, али то није могло да смири слободољубивог Пушкина. Отпуштен је из службе и прогнан у Михајловско, село својих родитеља. Последње године живота Пушкин је провео у Петрограду. Изгубио је живот у двобоју бранећи част своје жене 1837. године.
Поеме: „Руслан и Људмила” (1820), „Кавкаски заробљеник” (1820-1821), „Цигани”(1824), „Полтава”(1828), „Кућица у Коломни” (1830), „Бронзани коњаник” (1833). Романи: „Евгеније Оњегин” (1823-1831), „Капетанова кћи” (1836). Приповетке: „Приповетке Белкина” (1831), „Пикова дама” (1833). Драма: „Борис Годунов” (1825).
Пушкин има велики значај као оснивач руске националне књижевности.