Скупштина Градске општине Звездара, којом је председавао Александар Ерор, председник Скупштине, је на седници одржаној 17. децембра 2019. године, на предлог Одборничке групе „Напред Србија”, донела Одлуку о покретању иницијативе за утврђивање назива парка у Миријеву који се налази између улица Миријевски венац, Радивоја Марковића, Грге Јанкеса и Петраркине, као и Одлуку о покретању иницијативе за постављање спомен обележја у истом парку.

Донетим одлукама се покреће иницијатива да овај парк буде назван по Теодору Јанковићу Миријевском и да у њему буде постављено спомен обележје посвећено овом познатом филозофу, преводиоцу, педагогу и реформатору српског и румунског школства који је био пореклом из Миријева.

О Теодору Јанковићу-Миријевском

Теодор Јанковић – Миријевски рођен је 17. априла 1741. године у Сремској Каменици. Био је филозоф – рационалиста, преводилац, педагог и реформатор српског и румунског школства у Хабзбуршком царству, а затим и у Русији. Потиче из имућне породице која се из унутрашње Србије доселила у село Миријево код Београда почетком XVIII в. у Сремску Каменицу. Школовао се прво у родној Каменици (Тривијална школа), затим у Карловцима (Латинска школа), а филозофију је завршио у Бечу код Јозефа фон Зоненфелса, професора политичких наука и теоретичара рационалистичке филозофије. Након школовања остаје у Бечу, у служби извесног пуковника Фекетија, онда је у Темишвару био секретар епископу Вићентију Јовановићу Видаку.

У осамнаестом веку, добу рационализма, дошло је до процвата грађанске свести. У целој Европи се отварају државне школе, са новим методама рада, у које су се могла уписати сва деца, без обзира на њихову класну припадност. У то време, на подручју Војводине постоји око 270 школа, али у незавидном положају. У таквом контексту одвија се и Јанковићева реформаторска активност. Одлуком Илирске дворске депутације 1773. године, Теодор Јанковић постао је директор српских и румунских школа у Темишварском Банату. Постао је и члан Комисије која је по налогу Бечког двора, а на темељу Школског устава 1774. израдила план за реорганизацију школства у Темишварском Банату. За успехе у вођењу школских послова награђен је угарским племством добивши придевак „от Миријева“ (1774). Године 1776. похађао је Фелбигеров течај, превео је методику Јохана Игњаца Фелбигера, тзв „Ручну књигу” и по његовим принципима организовао течајеве. Исте године, његовом заслугом донет је Школски устав за православне школе, чиме је реформисано српско и румунско школство у Банату, а који ће следеће године постати узор за све српске и румунске школе у Угарској. Румунски сарадник му је био Михај Рошу. Овај школски устав био је први закон написан српским народним језиком. Њиме су школе стављене под државни надзор, прописана је старосна доб деце која морају похађати школу, режим наставе и програм, квалификације учитеља и његово поступање према ученицима. Почетком 1777. завршено је штампање превода „Ручне књиге”, чиме су Срби добили свој први педагошки уџбеник.

По повратку у Темишвар у јулу 1777. при нормалној школи започео је четворомесечни течај обуке српског и румунског учитељског кадра. Курсеве је држао и 1778. и 1779. На тај начин први је отпочео систематску едукацију учитеља код Срба у Аустријској царевини. У време његове управе (1776—1781) српским и румунским школама број школа и ученика се упетостручио. Био је активан на Угарском сабору у Пожуну (данас Братислава) 1782. када се оштро успротивио настојањима државе да Србима као званично писмо наметне латиницу, а да се ћирилица одржи само у црквеним књигама. У својим активностима, Теодор Јанковић је имао разумевање и подршку царице Марије Терезије. У Темишвару је био лични секретар темишварског епископа, просветитеља Петра Петровића. Пише књиге: Приручник за учитеље, Прву српску читанку и Ћирилични буквар. За свој рад добија племићку титулу од аустријске државе.

Следеће године (1782.) Теодор Јанковић се у руској престоници Санкт Петерсбургу (Петрограду) нашао по позиву царице Катарине Друге и укључио се у осмишљавање и реализацију реформе основних школа у Руском царству. Именован је за члана Комисије за уређење основних школа а главни задатак био му је старање о унапређењу наставе. На његову иницијативу донет је наставни план за основне школе и отпочело се са организовањем педагошких течајева за учитеље основних школа, тзв. „норми“. Царским декретом постављен је 1783. за директора основних школа Петроградске губерније, где је основао Завод за спремање учитеља и био му управник. Завод је 1786. прерастао у Учитељску семинарију а из ње је 1804. настао Педагошки институт. Учествовао је у припреми и завршној редакцији Устава народних школа 1786.  којим су предвиђене две врсте народних школа — главне и мале школе, писао уџбенике и био редактор другог издања Паласовог „Упоредног речника” (1790—1791). Написао је и кратку историју Русије, као и „Историју света” у три тома. Изабран је за члана Руске академије и Економског друштва а 1791. за заслуге у реформи школства награђен је и руским наследним племством.

Иако је до смрти остао у Русији, допринео је развоју Карловачке гимназије јер је на иницијативу митрополита Стратимировића давао предлоге за рад и наставни план ове школе.

Умро је у Петрограду 3. јуна 1814. године, а сахрањен је код цркве Александра Невског.

Аутор је већег броја значајних дела.