Упркос почетним препрекама и проблемима рада „на даљину“ полазника, Школа компјутера за сениоре Волонтерског сервиса Звездаре, средом у 11,0 часова-  одолела је мерама изолације и самоизлације, будући да није престала са радом ни у време епидемије. Након почетних договора, обнављања градива и инструкција „на даљину“, часови  се као и у „правим“ школама редовно одржавају. То је прилика и да сви дотерају и потруде да буду скоцкани за часове на даљину, иако недељама нису напуштали своје домове.

Последњем часу у условима короне  присуствовале су путем скајпа полазнице  Викторија и Душица, и волонтерка Гордана, задужена за објашњавања и учење. Часови се организују под будним оком волонтера Горана, који је задужен за техничка упутства а која су се показала више него корисним јер су везе пуцале и ученице давале погрешне команде.

Полазници Школе вежбали су задато градиво али највише разговарали јер су се усамљеност, страх и неизвесност полако увукле у све поре живота, посебно оних који живе сами и старији су од 65 година. Викторија се борила са вордом и извињавала што греши а Душица је са свима поделила бригу за ћерку. Како су стизале све страшније вести из Америке, њена брига је бивала све већа, а заинтересованост за учење у Школици – све мање. И сама „професорка“, иако има мање од 65 и није пензионер, у ризичној је групи  из здравствених разлога. Свако је на часовима поделио своју „муку“ и бригу.

Волонтери са полазницима нису делили само своје знање и и искуство већ и  бригу за породицу и децу која живе и раде у иностранству, страх од невидљивог и непознатог и ситуације у којој си потпуно немоћан. А затим, посебно се показало корисним интернет описмењавање као драгоцено за комуникацију са децом у инострантсву и садржајнији живот у изолацији – гледање омиљених филмова, читање корисних текстова, дописивање.

Сви су  потврдили да им, заправо, највише значи  разговор, како онај у вези са наставом, тако и онај необавезан. Увек су се радовали часовима у Волонтерском сервису Звездаре, али данас, овима преко скајпа- још више.

Волонтери, Гордана Јанићијевић Потпара и Горан Милић су се показали као прави хуманисти и професионалци, одржавајући  контакт и телефонску комуникацију и са полазницима који немају могућност виђења и разговора преко скајпа, као подршку у данима усамљености и изолације.